Да ли је Дејтон гарант Републике Српске?

http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2020/11/04/da-li-je-dejton-garant-republike-srpske/

 Један од путева стварања од Бошњака муслимана доминиране унитарне државе БиХ који су осмислили СДА и пратећа машинерија је тиха ревизија Дејтона одлукама политичког Уставног суда БиХ који је својим одлукама изгубио сваки легитимитет.

Рецепт је – неко од бошњачких политичара поднесе апелацију Уставном суду, стране и бошњачке, некад и хрватске судије гласају онако како то Бошњацима одговара, и дође не само до укидања одређене одредбе закона или устава РС већ често и до писања нових одредби.

Условни рефлекс српских политичара је “одбрана Дејтона”, као да смо Дејтоном створени и прије Дејтона нит нас је било нити смо имали нека права.

Пошто је већ кроз Уставни суд и Суд БиХ измијењено скоро све што је могло у Уставу и законима РС, следећи циљ је Устав БиХ. Најновија манија сарајевских екстремистичких “научника” је поновно ишчитавање Устава и Дејтонског споразума и налажење “шта тамо уствари пише” и “шта су уствари мислили”, после 25 година ваљда “погрешне примјене” и “погрешног читања”.

Не прође мјесец дана да неко од сарајевских Колумба не открије да је “једини важећи енглески примјерак уствари погрешно преведен” те да се ево већ четврт вијека “погрешно примјењује”. Најновији у дугом низу будала је извјесни Нерин Диздар ( https://www.klix.ba/vijesti/bih/dizdar-dejton-ne-poznaje-konstitutivne-narode-ali-zato-utvrdjuje-bosanskohercegovacku-naciju/201013038 ) који тврди да “Dejton ne poznaje konstitutivne narode, ali zato utvrđuje bosanskohercegovačku naciju”.

Идеја је – открити неку “невиђену” одредбу Устава БиХ или Дејтонског споразума, и онда прогласити – да треба мијењати читав остатак Устава у складу с том “магичном одредбом”. Највише су на удару одредбе које гарантују равноправност Срба и Хрвата у одлучивању. Колика је правна ступидарија тражити да се Устав који се примјењује 25 година “чита и тумачи поново” и “прилагоди једној “новој” одредби” није потребно говорити.

Следећи талас напада иде по линији следеће “идеје” – “конститутивност, која иначе ни не постоји, је совјетски недемократски концепт, неспојив са прикључивањем Европској Унији”. Дакле, овде се не тврди да се Устав БиХ погрешно примјењује, већ да једноставно, он сам није у складу са обавезним Европским принципима, усвојен је да би се завршио рат, злочини и етничко чишћење, и сад је непотребан, дискриминирајући и превазиђен. Мијешају се двије ствари – одредбе које спречавају да се припадници мањина кандидују за неке позиције, што је Европски суд у Стразбуру прогласио дискриминишућим, и уставно уређење које даје посебна права конститутивним народима у циљу заштите равноправности и спречавања дискриминације.

Најчешће исти правници савјетују подносиоце апелација против БиХ по уставним питањима пред судом у Стразбуру и “заступају БиХ”, односно помажу доношење одлука које ће после користити као оружје за промјену Устава.

Једна од ствари која је највише ослабила уставно-правни (мада не и фактички) положај Републике Српске у БиХ јесте активност високог представника, гдје је сасвим легално и легитимно тражити укидање противуставних и антидејтонских наметнутих одлука и не престајати с тим.

Проблем српске политике у БиХ је пословично несналажење у правним питањима и заврзламама. Иако је позивање на Дејтон легитимно – увијек ће се наћи неко као судије Уставног суда БиХ, Високи представник, Суд у Стразбуру или Венецијанска комисија да нам објасне шта Дејтон/Устав БиХ уствари “мисле” или треба да “мисле” а ми то не знамо. Приликом правдања свињарија Уставног суда беспризорни Валентин Инцко је рекао српском новинару “Па шта хоћете, то вам је Милошевић потписао”.

Оно што морамо да научимо од наших комшија је:

• • на Дејтон се позива само кад нам одговара

  • дејтонски Устав БиХ није свето писмо – подложан је Европској конвенцији за људска права која је саставни дио Устава БиХ и има јачу правну снагу у односу на све остале одредбе

  • кад су у питању “виши принципи”, може се ићи и против дејтонског Устава у име “равноправности, демократије, европских интеграција… “

Укратко, не смијемо се позивати само на Дејтон, прије свега, јер ми као равноправан народ са својим правима нисмо настали у Дејтону, већ су у Дејтону само правно потврђена наша неотуђива права.

Посебно су штетне теорије како је Република Српска настала у Дејтону те само од Дејтона зависи. Не, Дејтон је настао јер су Срби успјели да одбране своја права, као што ће Дејтонске одредбе које нам одговарају важити само онолико колико имамо снаге да их сачувамо – видјели смо са активностима Високих представника.

Такође лоша последица инсистирања на Дејтону је повезивање права Срба са ратом а оснивања Републике Српске са ратним злочинима. Права Срба постојала су и прије Дејтона а право Срба на своју државу није из Дејтона већ је природно право. Као што није доведено у питање право муслимана или Хрвата на постојање због злочина, па ни оних усташких или шуцкорских, тако се не смије прихватити ни везивање постојања права Срба за рат. Наша права постоје откад ми постојимо, а не од рата и Дејтона.

Дакле, ако неко гура неко унитаристичко рјешење којим се крши равноправност српског народа – можемо да споменемо да је то против Дејтона, али дејтонског споразума, дејтонског Устава, дејтонских принципа, конвенција о људским правима које су саставни дио Устава БиХ и против – равноправности и слободе српског народа, што је најважнији разлог због ког нешто такво нећемо да прихватимо.

Охрабрује да је, нажалост само један, али вриједан, политичар – Милорад Додик, схватио и недавно поменуо да су дио Устава БиХ и разне јако широке и обимне конвенције о људским правима које се могу тумачити на разне начине и које су досад Бошњаци користили у својим апелацијама – по којима су и нека права Србима загарантована. Двадесет пет година после Дејтона.

Нема натезања и не треба нам натезање је ли нешто “по Дејтону” или није. Ако је противно интересима српског народа, противно људским правима и равноправности Срба, нема шта да причамо – то нећемо, неће проћи и нећемо прихватити.

Шта је противно српским интересима и шта крши људска права Срба најпозванији су да одлуче демократски изабрани српски представници.

Дакле, нема дискусија са умоболницима који налазе “скривене ријечи” и “нове преводе” Устава шта је дејтонски а шта није, шта је демократски а шта не. Оно што је против наше равноправности, наше слободе, наших права и наших националних интереса не може да прође. Дајте нешто с роштиља.

Срби у БиХ нису у Дејтону ни настали ни измишљени, нити у рату 92-95. како то воле да тврде сарајевски миндеринтелектуалци. Наше правно на слободу и равноправност не проистиче из Дејтона, већ из наших људских права, као и Република Српска. Разлог постојања Републике Српске није ни Дејтон ни рат већ природно право српског народа на слободу, равноправност и самоуправу. Није нам „Дејтон“ дао права, већ смо их имали, само их је признао – зато што смо били у стању да се за њих изборимо.

Довели смо се у дефанзивну позиију да се стално нешто бранимо, толико да се не усуђујемо више ни на један аргумент осим да је нешто “против Дејтона”.

Дејтон није ни свето писмо ни непромјенљив, али наша људска права, наша слобода, равноправност и наш национални интерес јесте.

То је сасвим довољан аргумент да одбијемо било коју одлуку којом се намеће јужноафрички систем владавине једног народа над осталима. Без Срба, нема одлуке, а наметање Србима неће проћи.

О Дејтону се може преговарати. О слободи, равноправности, људским правима и националном интересу не.

Можемо се не сложити је ли нешто у складу са Дејтоном, европским вриједностима, условима ЕУ… али ништа што Срби и њихови демократски изабрани представници у БиХ не желе – не може бити одлучено. Не јер то није дејтонски, већ зато што ми то као равноправан и слободан народ нећемо.

Није питање дозвољава ли Дејтон или не – питање је дозовљавамо ли ми или не. Ништа што је против нашег националног интереса не дозвољавамо.

И то је први корак за српска политичаре у поновном освајању слободе која им се отима деценијама и од које су се и сами помало одвикли.

Дејтон нас штити само онолико колико имамо снаге да се сами штитимо.

Фенси ђеносајд

Заклела се земља рају да се све тајне дознају.

Рат у Босни се завршио, и будалаштине са ЦННова, ББЦјева, ХТВова и осталих ТВБиХова нису више могле да опстану. Нестале су стотине хиљаде силованих муслиманки, десетине хиљада њихове дјеце зачете силовањем, стотине хиљада убијених муслимана. Агресори Срби људождери су такође нестали, постали су оно што су увијек и били, становници своје земље коју су били присиљени да брани, никакви монструми. Није било могуће дуго крити ни остале жртве злочина, прије свега муслиманских формација, муџахедине главосјече у њиховим редовима и највеће босанскохерцеговачке градове етнички детаљно очишћене, баш од стране тих мултиетничких Бошњака „бранитеља Босне“. Мјеста под контролом „мултиетничке Армије БиХ“ показала су се као етнички најочишћенија, обично уз гнусне злочине.

После првих избора, а богме и сваких следећих, показало се колико су смијешне квислиншке креатуре које су изигравале представника Срба и Хрвата, тзв. „Алијини Срби“ (или Хрвати) и да подршку народа имају ствараоци Републике Српске и Хрватске Републике Херцег Босне.

Појавила се истина – у Босни се водио грађански рат, са злочинима са све три стране, са етничким чишћењем на све три стране, због жеље муслимана да владају цијелом Босном и обесправе босанскохерцеговачке Србе и Хрвате у сваком погледу. Завршио се тиме што нису успјели.

То је требало спријечити под хитно.

Па нису државни амерички и британски медији и фондови плаћали квислинге по Београду и ПР агенције по цијелом свијету да би сад одједном нестало приче о Караџићу људождеру који једе малу дјецу и Младићу крвавом злочинцу.

Било је потребно нешто ново, нешто о чему ће се стално причати, нешто око чега ће се правити бука да утиша све истине.

Издвојен је један од многих злочина у Босни, поприлично нерасвијетљен. Рецимо, ИДЦ из Сарајева, НВО која је истраживала имена и околности погибије свих жртава рата у БиХ никада није изнијела тачне податке: гдје и како је погинуло колико Сребреничана, колико је убијени у борби, колико је убијено у периоду 92-95, колико приликом пробоја према муслиманској територији. Узет је број до 8000 и форсиран преко медија. Проглашен је за највећи ратни злочин у Европи после Другог свјетског рата, једини геноцид у Европи после Другог свјетског рата, и почела је његова злоупотреба у пропагандне сврхе, као што су сличне коришћене током цијелог рата.

Прича о једној страни која је зликовачка сад је добила нови замах и нови лажни основ – да, било је злочина, али само су Срби починили геноцид. Наравно, Хашки суд је донио потребну пресуду којом ће се махати као аргументом пресуђене ствари. Нема дискусије, ако је тако пресудио Хашки суд, остали дијелови америчке машинерије ће се потрудити да се та пресуда протумачи, рашири и објасни као нешто најнепорецивије донесено од стране најпоштенијег суда. Оно што је негирано Србима од 92, право на самоопредјељење и право на одлучивање о својој судбини, сад се негира „због геноцида“.

Хегемонистичка бошњачкомуслиманска политика која је довела до распада и крвавог рата у БиХ никад није поражена, никад се није суочила са својом кривицом за рат, никад није натјерана да се суочи са злочинама својих јединица, било домаћих било арапских које су довели. Зато никад није ни престала.

Сребреница је постала нови изговор, зашто имамо право да отемемо Србима њихову земљу, имања и домове, зашто имамо право да их обесправимо, да им се осветимо, да радимо шта нам воља.

Наравно, исти аргументи се користе и за прикупљање гласова за екстремистичке бошњачке странке, двадесет година после рата, како народ не би примјетио огромну незапосленост, кризу, неимаштину и исељавање, двадесет година после рата.

Али оно што треба изучавати је – зашто се пропаганда бошњачкомуслиманских екстремиста у Србији раширила и примила више него по самој Босни.

Процес уништавања Србије изнутра препуштањем исте квислиншким „невладиним организацијама“ које плаћају стране владе траје већ годинама, а право на тумачење дешавања деведесетих су одавно резервисали за себе. Већ годинама разне „НВО“ воде кампање „суочавања са злочинима“, обавјештавања српске јавности, све у свему, ширења муслиманске/албанске/хрватске/америчке пропаганде (рјечју: коалиционе, империје и федерата).

Како би се упркос свим доказима задржала слика о злим Србима и добрима свима осталима, прича о Сребреници мора да се рашири. Како се Србија не би борила за истину и своје интересе, најбитније је уништити Србију изнутра.

Моћ и раширеност Другосрбијанских квислинга у Србији знамо, контрола медија од стране истих оних амбасада које контролишу „НВО“ је чињеница, како су истренирани за индоктринацију знамо, толико су добри да их плаћају да иду по десетинама земаља и обучавају тамошње „професионалне револуционаре“ како да загосподаре јавним мнењем.

Пошто је држава Србија одбијала да се позабави систематски ратним злочинима, то су урадиле „НВО“. И фама о Сребреници је створена и завладала. Да не би био клерофашиста, мрачњак из деведесетих, поборник убијања дјеце, мораш да осудиш Сребреницу, и да признаш да је то био геноцид! И онда то крене, од скупштине Србије, преко тв емисија којекаквих кокошки типа Оливере Ковачевић, преко радио емисија, веб сајтова, Пешчаника и Иницијатива младих за људска права, Лабриса и ЈУКОМа, округлих столова, предавања, перформанса на трговима градова Србије, пешачења од Шапца до Сребренице, вожњи бициклима од Београда до Сребренице до квазисатиричних сајтова типа Њуз или Тарзанија.

И одједном, добили смо фенси ђеносајд.

Свака љубитељка Егзита из Ужица, сваки допола излијечени наркоман из Зрењанина, свака млада активисткиња за ова или она права, сваки полуидиот који није у стању да разликује Босну и брескву, сви су спремни да се часном мајком закуну да је у сребреници био ђеносајд а да није не био ђеносајд.

Прича о „геноциду“ из Сребренице постала је модерна као Џастин Бибер, ниси ин ако не гледаш „Парове“ и не лелечеш над 28. Дивизијом, не волиш Обаму ако не мрзиш Караџића. Бојовници Насера Орића одједном постадоше Ане Франк.

Појма нема просјечан геноцидопризнавач у чему се огледа посебност те правне формулације, на каквим климавим ногама стоје све те теорије о осам хиљада, али то није ни битно. Битно је дићи фрку, битно је причати, јер никакав деманти нема снагу милион пута поновљене приче. Нема те будале од Хоргоша до Драгаша којој није из срца и душе стало да се призна да се у Сребреници десио геноцид а не неки други обични ратни злочин. Већина њих вјероватно не зна ни да се у самој Сребреници и није десио никакав злочин, осим оних над заробљеним Србима, већ на путевима од Сребренице до бошњаче територије. Али им је јако стало да се то назове „правим“ именом – геноцид.

Јер ако нема геноцида, нема новог пљувања по РСу, нема нових аргумената за стару политику босанских муслимана и њихових господара. Не знају то телад која понављају „геноцид“, знају они који ту кампању спроводе и организују по Србији.

Свака полуписмена будала из локалних медија у Србији ће се потрудити да докаже своју „напредност“ и „свјетскост“ признајући геноцид, признајући нешто о чему нит шта знају нити их детаљи интересују. Јер признаје се да би се било у тренду, да би се показала ширина схватања и спремност за европску унију дембелију, промјена менталитета и одсуство средњовјековља. Објављиваће на својим порталима, фејсбук страницама, твитер налозима са одушевљењем акције професионалних акцијаша који иду у Сребреницу да се поклоне „невиним жртвама геноцида“.

И тако су захваљујући напору десетина људи и милионима америчких долара дјеца по Србији постала саучесници Бакира Изетбеговића и његових господара.

Не занима их шта о томе мисле Срби из Републике Српске, који врло добро знају чему служи сво то оргијање и галопирање преко гробова да се каменом докачи премијер Србије – оправдању наставка агресивности етнички очишћеног Сарајева на преживјеле немуслимане у БиХ.

Да су хтјели помирење, консултовали би све стране из рата кад су писали резолуцију. Да су хтјели да се та резолуција усвоји, усагласлили би је са свим чланицама СБ УН.

Овако је остало што јесте – англоамеричка свињарија с циљем подршке екстремистичкој ИСИЛовској политици Бакира Изетбеговића у Босни преко злоупотребе једног ратног злочина и игнорисањем свих осталих. Опет се враћа прича из деведесетих, Срби злочинци починиоци геноцида, сви остали анђели који су само бранили своју земљу.

Сваке године недељама око 11. јула муслимански екстремни политичари преко својих медија шире мржњу, позивају на освету, пишу о својим жртвама и побједама, злочинцима, геноцидашима и агресорима, подржани са запада.

А балавурдија широм Србије која о Босни зна ћевапе на Башчаршији и која напуни Београдску арену кад јој дође „Дубиоза колектив“, Група чији је лого човјечуљак са беретком и грбом муслиманске војске, крене да понавља мантре зелених фанатика из магловите котлине подно Требевића.

Немају ни толико мозга ни поштовања да провјере шта о свему томе мисле Срби из Републике Српске, њихов народ. Довољно је оно што им кажу амбасадори господари београдских „НВО“.

Са толиким процентом идиота и безумних папагаја-понављача Србија не мора да брине за своју будућност. Јер може лако да се види каква ће бити, како би се у Босни рекло, црна, без имало бијела.

http://www.srpskikulturniklub.com/goran-gavric-fensi-djenosajd

Панчићева мржња и синдром Видкуна Квислинга

Панчићева мржња и синдром Видкуна Квислинга

Горан Гаврић, 28.10.2016.

Има она добро позната прича о квазиновинарима и аналитичарима које сви антисрпски медији објављују и питају за мишљење, мада остаје мало мистериозно ко је умро па су они постали највећи стручњаци, најпозванији за питање и најдражи за објављивање.

Ок, није мистериозно, ако знаш какав резултат хоћеш, знаш мајстора који ће тај резултат да ти да, тог мајстора зовеш. Односно, кад хоћеш антисрпску свињарију какве би се постидјели аутори каквих "Вијести уммета" и сличних гласила ИСИЛа, зовеш неког другосрбијанског аутора. А пљување Републике Српске што гнусније и што горе је један од омиљених спортова у тим круговима. Један од истакнутијих такмичара у пљувању преко Дрине је наравно Теофил Панчић.

Ево и линка до текста: http://www.slobodnaevropa.org/a/rs-odlikovanja-zlocin/28077684.html

Наручила Слободна Европа (чија се уређивачка политика на српском језику под командом ратне сарајевскомуслиманске школе не разликује од уређивачке политике муслиманске телевизије из 93) текст о прослави 25 година Народне скупштине Републике Српске и повељама и захвалницама том приликом додијељеним. Извођач радова познат и поуздан, са искуством и реномеом, па ајмо мало непрерађене пропаганде из 92. и 93, формиране на темељима оне загребачке из 91, из истог оног Загреба из ког је Панчић побјегао, Срби злочинци, Српска злочиначка, Караџић монструм, Алија највећи син босански бранитељ мултиетничности и сличних болештина.

Прво, на српском се "правомоћно" каже "правноснажно" Теофиле.

А онда ајмо: логично да је РС одликовала "злочинце" јер РС нису ни основали Ганди и Дилан (Боб, не Меккеј) а није ни основана на "њиховим начелима, напротив".

И онда почиње стара пјесма: ратни злочини, етничко чишћење, присилне миграције, злостављање мањина... "РС је настала на таквој подлози и ту помоћи нема", "кршењем људских и Божијих закона".

Довољно за квислиншки хонорар, јудине шкуде и задовољство наручилаца посла из Вашингтона виа Праг. Наравно, да би се попунио простор мора да се разради.

И ето по милион пута поновљене приче маестрално описане у филму "Ничија земља": ко је почео рат. Онај ко више пута напише и објави текст о својој верзији рата побиједио је ваљда.

Тако је дакле разбијање СФРЈ и формирање муслиманско-хрватске државе у БиХ било у складу са људским и Божијим законима, а борба за опстанак (у) СФРЈ и борба за формирање српске државе у БиХ против тих закона, чији је тумач Теофил Панчић, како рече Ратко Дмитровић, улични продавац новина из Загреба.

Тај "прљав посао" одбране српског народа у БиХ, тврди Панчић, би "некако сви да забашуре". Да, тако је, онај ко хоће нешто да забашури организује прославу на којој додијели повеље и захвалнице, то је типичан вид забашуривања.

Даље Панчић пише:

"Ево рецимо једноставног квиз питања, како је настала Република Српска? Лепо, српски народ је тако пожелео а његови представници следили су вољу народа. Чиста правно-политичка ствар, базирана на писаним и неписаним законима. Само што у пракси, ето, уопште није било тако. Да би се стање на терену довело у склад с "политичком вољом", маљ бруталне етничке сегрегације морао је да ради пуном снагом, на веома широкој скали, у подугачком временском периоду

Наиме, данас многи заборављају, а ови млађи ваљда ни не знају, да све до рата никаквих "етничких" територија нигде у Босни и Херцеговини није било – ни бошњачких, ни српских ни хрватских. Премиса или догма управо оних које је високи дом сада тако дирљиво похвалио била је да за Босну нема среће док се не подели. Ако неће или не може сама, треба јој "помоћи". Једини начин да се та тлапња оствари био је да се "етничке територије" прво дословно измисле, а онда да се отелотворе, макар огњем и мачем. И да се, јасно, повежу у парадржавну творевину која ће бити што је год могуће етнички "чистија", и која ће с остатком Босне и Херцеговине имати само минималну и формалну везу, тежећи томе да се и она раскине. Након што је посао (пре)успешно обављен, о њему влада својеврсна омерта: не питајте за "први милион", ове остале ћемо вам радо показати."

Е па, овде се већ види да се посао отаљава, много пута ваљда обрађивана тема па и Теофилу досадило помало озбиљно да се упушта. Не помиње Теофил да је постојала једна земља звана Југославија, јер то некако квари једначину како су "Срби одједном одлучили да створе РС" па кренули да зло чине, зато што мораш да споменеш да су прво Хрвати а богме и босански муслимани "пожелели" своје државе а њихови представници следили воље народа. Хрвати и босански муслимани покренули су "маљеве" сегрегације и довођења у ред "стања на терену" које им је сметало, односно постојања "високореметилачког фактора", народа који се противио разбијању своје земље Југославије. Прескочио је Теофил стварање ЗНГ, ТОБиХ, ПЛБиХ, Зелених беретки, овладавање СДА и ХДЗа МУПом СРХ и СРБиХ, јер ето, то се не уклапа у причу "дошли луди Срби, починили злочин и направили своју државу на туђој земљи".

"Етничких територија није било", вели даље Панчић. А чега је било? Па било је АВНОЈевских граница, које су се ваљда, слиједећи причу о "Божјим законима", спустиле с неба Јосипу Брозу 45, које су се једине морале поштовати. Џаба што је у БиХ живјело 33% Срба (пад са 44% из 1953), у Босни није постојало ништа њихово. Постојала је само од Броза створена социјалистичка република БиХ, које је ваљда владар био Алија Изетбеговић, а све у тој БиХ припадало је њему и његовима.

Наравно да је у БиХ и прије рата било доминантно етничких територија, и српских и хрватских и муслиманских, као и мјешовитих, али што је најважније, у Босни су постојала три равноправна и јако бројна народа који су имали право на равноправност. Нису Срби покренули ни распад Југославије, нити су у том распаду одлучили да муслиманско-хрватска коалиција преузме цијелу БиХ, већ ХДЗ и СДА. У том распаду, Срби у БиХ су имали право на равноправност, слободу, и зашто не, кад је већ постало јасно да другог пута нема, и своју државу. По изврнутој логици муслиманских пропагандиста (значи и Теофила Панчића) - пошто у Босни није било "доминантно етничких територија" (а било је), стога 1.366.000 Срба није живјело нигдје, није имало ништа своје, и морали су да се потчине Алији Изетбеговићу. Ако би случајно неки Срби у свом мјесту у ком живе као народ хиљаду година одлучили да то не ураде, онда је то "измишљање, стварање и отимање" ваљда туђе територије. Јер, ако ништа у Босни и Херцеговини није српско, што је Теофилова теза, онда они нигдје ни на шта немају право, а свугдје гдје успију да опстану и формирају своју власт, то је отимање и злочин.

Истина је наравно другачија - не постоји никакво забашуривање или "омерта о првом милиону" односно настанку Републике Српске - истина је јасна и лако доступна. Када је бивша СРБиХ престала да функционише и када је хрватско-муслиманска коалиција везала барјаке и одлучила да узурпира власт и територију СРБиХ - Срби на то нису пристали, прогласили су своју власт, своју републику и то на територијама на којима су живјели. Када је почело оружано отимање о територије, Срби су одлучили да не чекају као 1941. већ да се бране. Да је та одлука била исправна показује чињеница - гдје нема Републике Српске, тамо више нема ни Срба. Територије које је запосјела муслиманска војска данас су етнички "најчистије" у БиХ. Број протјераних Срба и Хрвата са тих територија укупно је већи од броја протјераних са територија које су контролисали ВРС и ХВО. Египат данас има већи проценат православаца него територије БиХ под бошњачком доминацијом, а прије ИСИЛа вјероватно и Ирак, Сирија несумњиво.

Што се тиче Теофилове друге "светиње" - везе са "БиХ" (читај бошњачко-хрватским политичарима и властима у Сарајеву), по њему велики је гријех ако су оне што слабије. Наравно, после разбијања Југославије, разбијања СРЈ, чак и отимања Косова од Србије, остаје питање - зашто би уопште Срби из Републике Српске имали жељу за неким јаким и блиским везама са онима који нису одустали од својих ратних циљева - њиховог уништења?

По ријечима аналитичара Панчића, Додик је само "настављач злочиначке политике". Оне политике која не дозвољава апсолутистичку власт сарајевских ага и бегова над рајом сигурно јесте.

Објашњење ове тезе је следеће:

Зашто неумитно? Зато што га је у том правцу гурала сама чињеница да управља творевином етничког чишћења и ратних злочина, којој нити један од темеља није оспорио – ни њено унутрашње устројство (тј. моноетнички ексклузивизам) ни њен још 1992. засновани положај у односу на БиХ и на Србију. Није довољно помпезно се назвати "социјалдемократом" да би се стварно и делатно разликовао од оних који су свесно посегнули за злочином не би ли остварили политички циљ који се – поновићу колико је год пута потребно – на неки другачији начин није ни могао остварити.

Идемо редом:

- РС није творевина етничког чишћења и ратних злочина, већ слободно изражене воље свог народа за слободом, самоуправом и потребе за заштитом права и биолошког опстанка.

- шта је "моноетнички ексклузивизам" није објаснио - поштовање права Срба вјероватно.

- положај у односу на БиХ и Србију Републици Српској нико не треба да "оспори", Република Српска има своје изабране представнике који о томе одлучују. Као велики демократа, Теофил наравно попут својих сарајевских господара заговара да Републику Српску велике силе силом преуреде по њиховим фашистичким сновима.

- Теофил није никакав врховни пресудилац о томе ко је "социјалдемократа". То што се неко залаже за слободу, равноправност, референдум, поштовање равноправности, равноправне заступљености у одлучивању и запошљавању сигурно није антисоцијалдемократско. Зазивање фашистичких диктатура које ће "уредити" РС пак јесте.

- ма колико пута Теофил поновио, наравно да се циљ могао остварити без рата и злочина - Лисабонским споразумом нпр, који су прихватила сва три народа, па се онда Алија чудно предомислио после боравака у САД и ћаскања с Вореном Цимерманом.

Шта је закључак? Док је новца биће и срамотних текстова који шире мржњу према српском народу. И то писаних у Србији, да би им се дао неки привид "самокритичности" и "објективности" ваљда. Срамне су појаве попут Теофила Панчића, његова мржња према Србима из РС и самој Републици Српској, његово ширење бошњачкомуслиманске ратне пропаганде.

Прича о "злочинцима" је више прича о срамотном Хашком трибуналу за бившу Југославију који је истини, правди и помирењу нанио више штете него користи, посебно осуђивањем аутоматски по страначкој припадности а скоро и националној.

Слобода и равноправност ће остати заувијек циљ српског народа у Босни и Херцеговини.

А докле ће Слободна Европа објављивати текстове који шире мржњу према Републици Српској, то је већ друго питање.

Теофил Панчић – Сатаниста и слуга Луцифера

http://www.srpskikulturniklub.com/goran-gavric-teofil-pancic-satanista-i-sluga-lucifera#more-6588

Признајем да нисам знао колико је Теофил Панчић смеће. Знао сам да је верник квазипроевропског фашизма, знао сам да је жутоцрвени фанатик, али сам мислио да је човек који размишља и који је у стању да се понаша колико толико пристојно. Док нисам на његовој фејсбук страници прочитао његов текст о Републици Српској. Из неког разлога је дана 03. Априла 2015. на своју фејсбук страницу окачио текст објављен на сајту Пешчаника 03.11.2007. Вероватно не зато што се покајао због умоболног текста који је написао.

У даљем писању користићу се Теофиловим речником, па се унапред извињавам осетљивијим читаоцима.

Први сусрет дебелог дегенерика са Републиком Српском био је, каже, крајем 96. или почетком 97. Лепо, човек ишао да упозна младу државу која тек што се одбранила и формирала, хвале вредно. Па баш и није – Сорошева слугерања је ишла директ за Сарајево, рент-а-новинар је знао где је истина и пре него што је пришао РСу.

Прелаз границе подбула мрцина од новинара назива преласком у „Зону сумрака“. Ето, одмах је то приметио Теофил, да је то Зона сумрака, чим је прешао. Далеко било да је имао нека предубеђења, сасвим случајно се десило да је ишао у Сарајево, као да то што неко иде у Сарајево говори нешто о човековим ставовима. Сарајево које ни 2015. године није у стању да прихвати да др. Неле Карајлић попије кафу у том граду 96. Или 97. Је сигурно примало објективне и поштене људе као што је новинар за динар, Теофил. А он је објективно чим је прешао границу видео да је то Зона сумрака.

Затим дебели надрндани дегенерик вређа граничног полицајца Републике Српске, коју гнусна новинаролика Туђманова краста звана Теофил наравно такође вређа, називајући је гнусном Караџићевом државоликом крастом. Због нечега краста од Теофила, ваљда по облику лобање, човека назива криминално-патолошким типом. Како зашто, па зато што је погранични полицајац РС. Поједини његови сапутници нису испуњавали услове за улазак у РС. И ту наравно Теофилолика краста почиње са пљувањем, како, зашто, откуд. Није монструму прегојеном пало на памет да земља која је тек изашла из рата има одређене услове на улазак у своју територију и да им право да врати са границе безбедносно сумњиве особе. Департмент оф Хоумеланд Секјурити Теофиле красто.

Али авај, Богољуба води невидљива рука велике Америке, па тако његове путоводитељице интервенишу код УНПРОФОРа, Богољуб улази у Зворник, и иако се први пут среће са РСом, зна да је Зворник већ „четири године испражњен од две трећине својих становника“. Чудесна моћ запажања за неког ко је први пут у РС и не зна ништа о њој. Само што је пропустио да види да је тај Зворник у међувремену „напуњен“ – Србима протераним из Сарајева, Тузле, Калесије, Кладња… то му је промакло.

Даље описује РС на идиотски начин, „спаљене куће, пуста, дивља, улудо проливеном људском крвљу натопљена земљуштина“. Монструмолика краста наравно нема појма да: а) тај дио источне Босне никад није био нешто густо насељен, па је логично да је пуст б) такође и „диваљ“ (то се Богољубе зове природа), в) не пише зашто је четири године проливана крв, односно, да ли су то Срби сами себи проливали крв или је и с друге стране неко ратовао, г) земљуштина чисто да новинаролики отпад дода још коју деградирајућу реч. Ето, није ни земља, већ је земљуштина.

Нечовек неновинар и перверзна творевина од човека даље понавља тезе Изетбеговићевог агит пропа: да РС нема историјски, географски, демографски ни никакав други основ. Наравно, несувисла морбидна будалетина, оваплоћење маште удружених умоболника, заумни к’о-фол новинар којег се не можеш не стидети, који ти не може не бити мучан, чије ти постојање и писање не може бити друго доли бол и срамота ако си релативно нормално људско чељаде и ако верујеш у Десет Заповести, ако си некада у животу бар једном прочитао неку књигу, слушао неку музику, попио неко вино, волео неку жену, ако ниси тек на задње шапе осовљени курјак који оштри очњаке и завија на месец са другим вуцима, није у праву. РС има и историјски и географски и демографски основ, што је најважније, има подршку свог народа, скоро стопостотну, али псу то није битно. Пас није ту да критикује, пас је ту да вређа, псето је ту искључиво да лаје. И осовљено на задње шапе завија на све оно што мрзе неофашисти из Сарајева, Загреб и Приштине. Јер толику количину увреда нормална особа написати не може, нормална особа би се запитала шта то није у реду с њом кад толико и тако мрзи.

А онда је кретеноид дошао на Враца, па препешачио стотињак метара нечега што је уствари – па географија Сарајева магарче. Брдо на ком расте шума, јер је Сарајево са три стране окружено брдима. А то је ваљда опет Караџићева кривице.

Е сад, човеколики мајмун се спушта у „Град Наше Срамоте“. За разлику од Зворника, који је испражњен од „две трећине становника“ (читај осам хиљада), безрепом хајвану Теофилу не смета што је Сарајево испражњено од „само трећине становника“ (читај 150.000, сто педесет хиљада, цирка 20 пута више него у Зворнику).

Није Теофил, нормално људско чељаде које је читало књиге и волело жену, обилазио спаљену и попљачкану српску имовину, израњављена српска предграђа, српска гробља, стратишта на којима су зверски убијани Срби по Сарајеву. Промакло човеку. „Човеку“. Јер „човек“ има око за мезарове, гробове не примећује.

Није Теофил ни ушао у Сарајево, а већ види његове убијене, осакаћене, протеране, одсељене… оно што нигде у РС дотле није видео, а прошао је кроз пола исте.

И опет монструм пљује по РСу, овим речима:

„оно што се обзананило у свом дражесно сатанистичком обличју, а другог доли таквог и нема, мада се касније додуше малко ишлифовало, трудећи се да некако у себи и из себе ископа и неку Бољу Страну, али није му ишло баш славно и баш убедљиво, нити ће икада ићи, јер ТО кумашине, нема „бољу страну“, то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема. Наравно да тамо, у томе, има и добрих и часних људи, али шта то вреди и шта то мења, кад је оно такво? Људи су томе ионако само на сметњи. Оно је, заправо, Чиста Идеја која се, авај, некако на кварно пробила до Стварности.“

Ово није испад, ово је слика и прилика целог умоболниковог текста. Не могу да се сетим муслиманског или хрватског пропагандисте, па ни из редова неоусташких странака или којекаквих исламофашистичких сарајевских група који су овакве гадости писали. На сваку критику човек може да одговори овако или онако, на пет реченица најгнуснијег вређања стварно не знам како. Да ли је Гебелс овако писао о Јеврејима, Турци о Јерменима, Хуту медији у Руанди су Тутсије називали „жохарима“, али текстове овако пуне мржње ја нисам виђао.

Теофил, дебели дегенерик, није новинар. Теофил је сатанистичко зло у човеколиком (не људском, само човеколиком) облику, које други облик до умоболног сатанистичког и нема, мада се од Сорошевих новаца мало ишлифовао, трудећи се да у себи ископа неку Бољу страну, мада му не иде баш славно, нити ће икада ићи, јер ТО, кумашине нема бољу страну. Теофил је настало путем зла и зарад зла, и у вечном ширењу пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема. Људи су њему ионако само на сметњи. Теофил је, заправо, Чиста Идеја, која се, авај, некако, на кварно, уз помоћ Сорошевих и УСАИДових пара пробила до Стварности. У нормалној земљи, такво смеће би било одавно на робији, ако би га пустили за лечења.

Тешко је остатак текста подбулог говеда и читати, а камо ли анализирати. Искористићу само Теофилове речи да га опишем: постојање Таквог Нечега квинтесенција је нарочито уврнутог и садистичког зла и неслана шала природе.

Борбу за опстанак српског народа у Босни Теофил, по доброј старој Алија агитпроп причи, изједначава са злочинима и злочином. Теофилово смећарско лагање спада међу срамније ствари које су људи за паре радили откад се историја записује у књиге и хронике.

Опстанак српског народа у Босни ненормални скрибоман назива „ужасним, непоправљивим, одвратним, а понад свега непотребним и безвезним, крвавим, убилачким, пљачкашким и протеривачким“.

Овакве ствари може просиктатисамо Белзебуб, макар кроз уста, прсте, тастатуру, Пешчаник и фејсбук страницу Опседнутог.

Следи затим кључни аргумент: Теофил је 27 година живео без Републике Српске, па ето, то говори да је она непотребна. Ово је стварно врхунац идиотизма, Република Српска је била потребна стотинама хиљада људи, мушкараца, жена, стараца, деце… да би опстали. Али изеш ти све то, није била потребна Белзебубофилу. Ерго, непотребна је.

Овакав идиотизам је већ виђен, али као зафрканција кад Јапанац Муји каже да је њему најбитнија љубав према Јапану, здравље његове породице па онда материјалне ствари. Мујо на то одговара да је њему најбитније здравље, затим материјалне ствари, а за Јапан га заболе дупе. Е сад, то је виц, а холестеролом затровани отпад од новинара је то ладно написао озбиљно – мени не треба Јапан, дакле Јапан је непотребан.

И онда опет сатанистичка оргија од писања које се само дрогама може објаснити. Преписаћу је, убацујући име Теофила уместо имена РС: Теофил је гломазна цркотина разјапљена насред пута којим би радо пролазио нормалан и честит свет, српски и сваки други, али му је зазорно и постидно и мучно, јер Теофил је на концу тек срамотни исцедак и посмртни остатак једне канибалске оргије и убијања недужних која као шлаг на торту има америчко испирање мозга за мале паре моралних пигмеја. Ово што Теофил пише није питање мањка или вишка „српскости“, него људскости, тога јеси ли или ниси она и онај који је бар понекад у своме постојању нешто више од бесловесне фунте разгаламљеног меса, некадрог да душом, телом и памећу добаци даље од два-три Најнижа Порива.

Неко ко оволике гадости пише тачно је онолико потомак Доситеја, Тесле или Киша колико су разни Гебелси потомци Гетеа, Бетовена и Шопенхауера.

Белзебубофил се позива на братство, једнакост, правду… док бљује своје зелене сатанолике будалаштине на државу која је спречила геноцид над стотинама хиљада људи.

Јеси Теофиле, јеси крпа, јеси магарац, јеси усхићени партиципант широког фронта филистарског консензуса, јеси мудо а не бубрег.

Невероватно је мучно и прочитати такву умоболност од текста, а камо ли покушати анализирати је и одговорити на њу.

Једини добар одговор је – Теофил Панчић није новинар већ гебелсовско-усташко-фашистичко смеће од човека. Слуга сатане кога је његов господар таме наоружао каквом таквом способношћу набацивања речи на папир (екран), што је он искористио за ретко виђено гнусно вређање.

А кога вређа холестеролско брдо? Вређа мене лично. Вређа моју породицу, моје рођаке, моје комшије, суграђане и сународнике. Све нас из Републике Српске. Вређа мушкарце, жене, децу, старце, све нас који смо поносни држављани Републике Српске.

Вређа нас јер вређа нашу државу. Не критикује, мрзи, вређа, пљује, клевеће у у преко сто реченица од којих се не зна која је одвратнија и гнуснија од које.

Покушати одговорити на сваку Теофилову гнусобу је антицивилизацијски – Теофил јесте гнусоба од квазичовека. Као да смирено, разумно и аргументовано оповргаваш нечију тезу да су Јермени стока, да су Јевреји нижа раса, да су црнци робови, да су Тутсији жохари, да Србе треба побити.

Најгори Туђманови ни Алијини пропагандисти овакве гадости о Србима из БиХ и нашој држави нису писали ни у најгорим временима. Шта мотивише Теофила осим Сорошевских пара и позиције послушног псета антисрпске пропаганде је тема за читаву једну докторску дисертацију. Којим механизмима је рационализовао писање нечег оваквог за другу. Како је могуће да је после једног оваквог текста Теофил Панчић цењен од једног људског бића за трећу.

Теофил Панчић нас мрзи и шири мржњу према нама. Мрзи нас што смо опстали, што нисмо прошли као свугде где није било Републике Српске ни Војске Републике Српске. У муслиманско-хрватској Федерацији БиХ Срба више нема. У Хрватској су сведени на трећину предратног броја. У Сарајеву смо на нивоу статистичке грешке, више је Кинеза него Срба. Куће су спаљиване, људи убијани, старци мрцварени, деца убијана, жене силоване. Теофилу то не смета. Теофилу сметамо ми који смо то избегли и ми који смо се одбранили и који смо одбрањени.

Теофил нас мрзи јер смо Срби и јер смо преживели. Мрзи нас толико да о томе може да пише на стотине реченица.

Због тога је Теофил Панчић слуга Луцифера, Сатаниста чији су текстови одраз његовог Психичког Нездравља, Мржње, Жеље за Злом, Жеље за Уништењем, Подршке Убијању и Протеривању, Подршке Силовању и Пљачкању, Подршке Геноциду, неоусташким убицама стараца, арапским исламофашистичким главосечама, потомцима Ханџар-дивизије. Одраз његове Опседнутости Нечастивим.

Одговор Дамиру Никшићу: Борг има много гласова, али један мозак

„Проблемом“ спомен-крста убијеним сарајевским Србима на Златишту изнад Сарајева позабавио се и „концептуални умјетник“ Дамир Никшић. Видео урадак објављен на јутубу (https://www.youtube.com/watch?v=qdp8GazWEDU ) само потврђује оно што сви ми грађани РС знамо – гори од бошњачкомуслиманског екстремисте из Сарајева може бити само „објективни мултиетнички Бошњак из Сарајева“, јер му је аргументација увијенија и покваренија, а закључци увијек исти као и код првог.

            Прво наравно иде прича како су снајперисти и артиљерци циљали све грађане Сарајева, и омиљена теза свих грађаниста Сарајева – ако је неко убијао Србе по Сарајеву, били су то сами Срби који су пуцали на то Сарајево и гранатирали га. Сама та теза и не би била толико проблематична да није значаја који јој се придаје и контекста у који се ставља. Наиме, истина је да је међу грађанима дијела Сарајева контролисаног од стране муслимана било и Срба који су могли постати цивилним жртвама рата. Међутим, ту се занемарује чињеница да је огромна већина сарајевских Срба напустила своје домове како не би постали жртве предратних криминалаца који су напрасно постали хероји „одбране Сарајева“, али су задржали склоности према туђој имовини, и осталих ратних злочинаца. Они који су остали, лако су могли постати жртве тих истих бранитеља, под оптужбама да су „петоколонаши“, ако су срећни завршили би у неком логору/затвору одакле би их размијенили после неког времена (и евентуално тортуре) за муслиманске заробљенике. Ако нису срећни, копали би ровове за муслиманску војску на првим линијама. Ако су баш несрећни, изгубио би им се сваки траг, да до данас не буду нађени ни они ни њихови остаци. Ако су неким чудом преживјели „бранитеље“, спавањем код рођака и пријатеља, честим мијењањем локација, могли су да настрадају приликом бијега преко линија фронта из раја мултиетничког Сарајева. Они који би преживјели све то, и поштовали забрану муслиманских власти да напусте Сарајево, имали су шансе да постану жртве метака и граната нажалост. Али Дамир Никшић није све то објаснио, он је почео са старом познатом причом – Србе у Сарајеву убијали су, најприје, сами Срби.

            Следећа теза је – идентитет жртава био је искључиво „цивили“. Нису имали другог идентитета до цивилног. Наравно, ова теорија наставља се на прву – Војска Републике Српске гађала је и убијала све редом. Све остале ситнице Дамир и даље игнорише. Да не заборавимо из ког круга Дамир долази, напомиње нам да су цивили били мета, таргет, циљана мета. Кад Војска Републике Српске пуца на положаје муслиманске војске, која је у Сарајеву бројала око педесет хиљада припадника (наспрам 17000 војника ВРС), онда је то „намјерно циљање цивила“.

            Одрицање било каквог идентитета осим „грађанског“ је стара тактика, јер се онда одриче и могућност да је било ко осим Бошњака-муслимана и грађана могао да буде жртва.

            Споменик убијеним Србима у Сарајеву сигурно није подигнут оним Србима који су убијени са српских положаја, закључује Дамир. То би било апсурдно, подићи споменик људима које си сам „шицо“. Односно, за Дамира су сад одједном сви Срби исти – они који данас подижу споменик су Срби, они који су пуцали су били Срби, дакле и они који подижу споменик, самим тим што су Срби, су и сами „шицали“ те убијене људе. Јер четник је, ваљда, четник, пуцао или подизао споменик, све је то исто.

            Овај дио приче илустрован је уклапањем крста у оптички нишан снајпера. Крст јест једнако нишан снајпера јест једнако злочин. Коју другу асоцијацију на крст би мултиетнички Сарајлија могао да има?

            Никшић допушта да је то можда неки вид искупљења и извињења (јер Србин је злочинац подизао крст, пуцао на цивиле, све је то исто), али објашњава – не ради се о томе. Њему је непојмљиво да би Срби „шицароши“ могли да жале и оне Србе који су погинули од метака испаљених са српских положаја. И да можда они који подижу споменик нису сви снајперисти који су неког убили. Гдје је могуће да има Србина који није снајпериста.

            После 2 минута и 50 секунди разлагања омиљене теме ратне пропаганде из Сарајева, да су Србе у Сарајеву убијали Срби, Никшић ипак признаје да су постојали и неки Срби који су убијани само због свог идентитета. Хвала му и на толико, није мала ствар с обзиром на атмосферу у главном граду Босне и Херцеговине, а да свако признање злочина над Србима има своје „али“, своје објашњење, своје оправдање, на то смо навикли.

            При томе Дамир не помиње ни логоре ни присилно копање ровова, али помиње поједине злочине над Србима, и то је нешто. Од кога је, није мало.

            Следећа теза је да споменику тим Србима није мјесто на Златишту – већ у Сарајеву. Не објашњава Дамир шта фали Златишту, можда мисли да се не види добро из Сарајева, да би споменик требало поставити на какав торањ, Авазов или неки сличан. Подржавам, што да не, али наравно не као алтернативу, већ као још једну опцију, зашто не бисмо имали више споменика жртвама?

            Сарајево треба само да подигне такав споменик, вели Никшић. У тој тврдњи не би било проблема да оно не носи другу тезу – Источно Сарајево не смије да подигне споменик тим Србима. Источно Сарајево је град у ком живе остаци остатака сарајевских Срба, неких педесетак хиљада од предратних 150.000. У данашњем Сарајеву број преосталих Срба је неколико хиљада, највећи број предратних сарајевских Срба, рођака и пријатеља убијених сарајевских Срба, данас не живи у Сарајеву. Али ето, не може Источно Сарајево, дио предратног Сарајева, да подигне споменик својим сународницима, то мора да буде Сарајево, из ког су и преживјели протјерани и отјерани.

            Спомиње Дамир да су од „истих тих злочинаца који су убијали сарајевске Србе настрадали и припадници муслиманске војске“. Истина је, један од њих је убио и десетак муслиманских војних полицајаца који су дошли да га хапсе, не због злочина, већ зато што су банде предратних криминалаца контролисале ратно Сарајево, и муслиманска влада је 1993. године морала да преузме контролу од њих. Али није Мушан Топаловић Цацо једини злочинац, па да Дамир „лукаво“ закључи да су исти злочинци убијали и Србе цивиле и припаднике муслиманске војске. Шта је са осталим злочинцима? И, драги Дамире, а којој војсци је припадао, и био командант бригаде, тај Цацо о коме очигледно говориш?

            Признаје Дамир да у том конкретном случају (ваљда за разлику од осталих) жртве нису случајни пролазници-намјерно циљане жртве, већ је неко по њих дошао кући. Али опет, то је по Дамиру изузетак а не правило.

            Наравно, стално понавља да би било лијепо да је тај споменик „овде“, а да није „горе“. Па зашто врли Дамире? Направите један доле, нека једног горе, да се памти и да се прича, да се види и да се не заборавља. Али јок, ето, ипак би тај одозго требало склонити... да се Власи не досјете.

            Јер, док је споменик „горе“, он Дамира подсјећа на споменик „храбром снајперисти“. Јел крст? Крст је. Јел српски? Српски је. Па на шта друго може да подсјећа српски споменик убијеним Србима него на српске злочинце? Јер, како може ум сарајистански да прихвати постојање српских жртава и српских споменика, па још ако су видљиви, него као подсјећање на српске злочине? На шта може споменик непријатељским жртвама да те подсјећа него на његове злочине? Ову болесну замјену теза можемо лако ставити на пробу – залаже ли се Дамир за уклањање спомен комплекса у Поточарима, јер неког подсјећа на злочине Насера Орића? Све док се не повуче та паралела, нема пристајања на монструозну будалаштину – да те споменик жртвама подсјећа на злочинце. Јер ето, на брду је.

            Следеће је – критика јефтиноће и начина изградње крста. На мјесту, ако изузмемо да је неукусно коментарисати изградњу споменика као да се ради о уређењу дневне собе неке турбо-фолк пјеваљке,

            Оно што слиједи је прича о самој симболици крста, о његове двије стране, јер крст је по Дамиру симбол и жртве али и симбол „ратне машинерије Римљана“. Изненадио би се Дамир да види да крст није био никакав симбол римске државе, али мало вријеђања туђих вјерских осјећања, посебно хришћанских, никад није на одмет. Крст Дамира асоцира на нишан. Да ли те Дамире, тумачу симбола, рецимо арапска слова на споменицима у Сребреници подсјећају на Седму муслиманску или злочине муџахедина по Босни? Ако не, онда је ово лицемјерје Дамире. Није то крст, то је нишан, вели Дамир.

            Следеће питање је – питање да ли је то политичка кампања неке странке, врло јефтина вели Дамир, јер је изградња била јефтина. Као да је суштина споменика у бетону и арматури мој Дамире. Наставља се спрдња са спомеником убијеним људима са причом „колико су руке коштале“. Драги мој Дамире, ако је нечија политичка кампања показала да град Сарајево и муслиманскобошњачки политички и сваки други врх (новинарски, умјетнички...) не може да поднесе споменик у виду крста убијеним људима који је видљив из Сарајева, онда је то прави проблем, а не таква кампања.

            Следеће чега се дотиче Дамир је обесправљеност Срба у Федерацији БиХ. И сад мислиш ево га! Сад ће! Сад ће прича да их има 4% од предратног броја, сад ће прича да им се одриче право на школовање, да им бошњачке странке бирају представнике, да их запослених нпр. у општинским вијећима има у траговима, да им дјецу малтретирају у школама, да им се руше надгробни споменици и скрнаве цркве! Да их се проглашава за колективне кривце! Али мало смо се преварили – једини проблем и једина обесправљеност коју Дамир спомиње је – Срби из Федерације не могу да гласају за српског члана Предсједништва БиХ. Највећа спрдња је да данас, због лоше уређеног изборног система, Бошњаци муслимани бирају и члана Предсједништва из реда хрватског народа, ког би требало да бирају Хрвати. Оно што их спречава да то ураде и Србима јесте чињеница да се он бира само из Републике Српске, и бошњачкомуслимански екстреми за циљ имају бирање сва три члана Предсједништва на начин на који би сутра могли да изаберу и српског члана. Наравно да би федералним Србима требало обезбиједити право да бирају и српског члана Предсједништва, на начин који ће спријечити бошњачке махинације, али за врлог Дамира – то је једина обесправљеност Срба у Федерацији. Која, као и они меци с почетка, уствари не долази од федералне владе, већ од владе Републике Српске! Опет сами себе убијају а кмече да су угрожени, поручује нам Дамир.

            Срби у Сарајеву нису гласачи, каже врли Дамир. И тако опет игнорише оних педесетак хиљада сарајевских Срба из дијелова града који су остали Републици Српској, односно Источном Сарајеву, као што нигдје не спомиње ни да је највећи број сарајевских Срба у рату живио у сарајевским предграђима – која је муслиманска војска гађала снајперима и гранатама, свиме што је имала, убијајући и цивиле. Ти људи за Дамира једноставно – не постоје.

            Република Српска уствари обесправљује сарајевске Србе – вели Дамир, мислећи искључиво на оно мало сарајевских Срба који су остали у граду. Они су обесправљени, али искључиво од стране Републике Српске, никог другог, и ни у чему другом осим у бирању члана Предсједништва. Највећи екстремисти типа Сефера Халиловића или Сејфудина Токића не би се постидјели овог објашњења врлог независног умјетника.

            Тек на крају Дамир се сјећа да постоје и Срби у Републици Српској. Али њима се не бави, они нису битни. Они су само рођаци и пријатељи жртава.

            Следећи проблем – тај споменик је добар за предизборну кампању странака из муслиманско-хрватске Федерације. Те странке које ће причати против крста, Дамир назива националним, или пази сад, патриотским! Јер, крст, споменик убијеним Србима, лако мобилише и поларизира људе, каже Дамир, да гласају за националне странке. Е сад, није проблем по Дамиру у друштву у ком је могуће политичке поене сакупити на причи против споменика убијеним припадницима другог народа – проблем је у споменику! Није бошњачкомуслиманска јавност неспособна да се суочи са злочинима своје стране, проблем је у споменику. Који, по Дамиру, нема више никакве везе са цивилима, више је политички и предизборни. Нестадоше све жртве, сви убијени људи, све је то само кампања, одлучио је Дамир, Онај Који Одређује Карактере Споменицима. Ето начина како избјећи вјерску и националну поларизацију – не правити споменике српским жртвама.

            Нажалост, ту се снимак прекида, па не знамо да ли је Дамир открио да би уклањање споменика српским жртвама који се види из Сарајева допринјело и смањењу сиромаштва, насиља у породици и донијело мир у свијету. Јер, уклањање споменика убијеним Србима очигледно рјешава све проблеме Босне и Херцеговине.

            Увијек се појави неки трн у оку, трун у оку, и увијек се гледа у тај трун, вели Дамир. А рјешење је – уклањање трунова.

            Оно што Дамир заборавља – то не мора да буде споменик само цивилима, већ и војницима Војске Републике Српске. Јер, нису то били само „зликовци који су пуцали на Сарајево“. То су били људи који су бранили српске дијелове подијељеног Сарајева, од присутне и велике муслиманске тзв. „Армије БиХ“, који су бранили, сасвим легитимно, своје домове и своје најближе. На које се пуцали из тог Сарајева исто тако као што су они пуцали на Сарајево. Јер то су били такође нечији најближи – дјеца, очеви, браћа, стричеви, ујаци. И који су имали право да живе нормално, а не да морају да иду у војску и бране свој народ, у рату који нису жељели. И њима такође сарајевски Срби имају право да подигну споменик господине Дамире.

            Закључак овог генијалног уратка концептуалног умјетника – ништа другачији од оног младог вехабије који је пошао мацолом да руши – уклоните споменик убијеним људима.

            Постоји ли неки видео урадак Дамира Никшића прије овога у ком се залаже за изградњу споменика убијеним људима у центру Сарајева? Ако не постоји, онда је то доказ да је овај споменик, крст на Златишту, и на самог Дамира позитивно дјеловао.

            Различита објашњења, аргументи и квазиаргументи. Али закључак исти. Да се Власи не досјете. Е мој Дамире, џаба си кречио.